Krajem maja ove godine odnosi između srpskog i albanskog stanovništva na Kosovu ponovo su eskalirali. Građani Srbije koji su manje upućeni u vesti ne razumeju tačno šta se dešava, ali znaju da je to peti sukob u poslednjih nekoliko godina. Takođe, oni građani Srbije koji su redovno informisani ne mogu sa sigurnošću da tvrde da razumeju razloge sukoba, ali se slažu da je potrebna normalizacija odnosa na Kosovu i Metohiji.
„Biće posledica u odnosima sa Prištinom jer nisu poslušali naše predloge. Neophodno je da ne izgubimo pravac kretanja, mislim na formiranje ZSO i normalizaciju kroz dijalog”, rekao je Hill medijima krajem maja.
Jelica Minić, predsednica Evropskog pokreta u Srbiji, smatra da novi sukobi nisu rešenje i da su u interesu građana srpske, ali i albanske nacionalnosti.
„Sukob nije u interesu nijedne strane, a ni građana Srbije. Možemo se nadati da će odgovarajući pritisci uroditi plodom i da će lanac međusobnih sukoba biti prekinut. Važno je i da se sporazum što prije implementira”, rekao je Minić medijima.
Sa ovim se slažu i sagovornici Nove ekonomije i kažu da je to neophodno, ali i da je ono na čemu insistiraju SAD i EU okosnica daljih odnosa dva naroda na Kosovu. Upravo to treba da riješi Briselski sporazum, čemu ćemo posvetiti nekoliko redaka.
U Briselskom sporazumu neophodnost uključivanja srpskog stanovništva u institucije kao što su pravosuđe i policija, zatim postizanje dogovora o energetici i telekomunikacijama, ali i da se nijedna strana ne meša jedna drugoj na putu integracije u Evropsku uniju. , ističe se.
Dakle, ideja Briselskog sporazuma je normalizacija odnosa između Srba i Albanaca sa Kosova i Metohije. Iako je srpska strana ušla u institucije, krajem 2022. godine odlučili su da ih napuste i prestanu da rade u policiji i pravosuđu. Ni polovinom ove godine nije bilo promena osim što su Srbi sa Kosova odlučili da bojkotuju izbore za predsednike opština.
Ovih dana ponovo je sukob na Kosovu, a ovaj put se tiče rezultata izbora. Srbi, sa kojima smo razgovarali, smatraju da su izbori neregularni jer su Albanci došli na vlast na čelu opština sa većinskim srpskim stanovništvom.
Predrag Jovanović, dvadesettrogodišnji student iz Zvečana, poslednje četiri godine studira u Kosovskoj Mitrovici. On smatra da opštine treba da vode predstavnici većine stanovništva.
“Do prije petnaest, dvadeset godina, albansko stanovništvo, iako u nekim opštinama u manjini, činilo je oko 25 posto stanovništva u tim mjestima. Međutim, u poslednje dve decenije, Kosovo je potpuno podeljeno na gradove koji su gotovo u potpunosti ili albanski ili srpski. Mislim da je logično da većina ima svog predstavnika u gradskoj vlasti“.
S tim se slaže i Vjosa B, dvadesetpetogodišnja preduzetnica iz Prištine koja je ranije bila aktivistkinja u jednoj nevladinoj organizaciji.
Svojim aktivizmom, pa i danas, zalažem se za normalizaciju odnosa. Mislim da se ovaj izraz danas dosta zloupotrebljava i da je nekako još samo na papiru. O tome se već dugo priča, ja sam, recimo, imao petnaest godina i dobro se sjećam kada je potpisan Briselski sporazum, vjerovao sam tada, a i danas, da je moguće smiriti tenzije i stvoriti dobre uslove za koegzistencija dva entiteta. To se još nije dogodilo, i mislim da svi gubimo. Smatram da bojkot izbora sa srpske strane nije bila dobra odluka”.
S druge strane, EU smatra da Priština nije trebalo da organizuje izbore koje je bojkotovalo većinsko stanovništvo sa severa Kosova. SAD malo drugačije reaguju na trenutnu situaciju – učešće kosovskih snaga u NATO vežbama je otkazano.
Mladi sa Kosova i iz Srbije smatraju da svaki novi sukob oduzima normalizaciju života na Kosovu i Metohiji, slažu se i da vreme prolazi, a život i životni standard nikako nisu bolji. U takvim situacijama kao jedina perspektiva se pojavljuje samo odlazak u inostranstvo.
“Razmišljao sam o toj opciji nekoliko puta. Trenutno, na moj izbor da ostanem ovdje i upustim se u poduzetničke vode utjecala je globalna pandemija, što je dodatno učvrstilo poziciju freelancera da mogu raditi za klijente iz Amerike ili Europe putem online platformi. Međutim, mnogi moji prijatelji rade poslove koji nisu povezani sa online freelancingom i vide svaki potencijalni sukob kao loš za svakodnevni život. Umjesto da radimo na poboljšanju kvaliteta života svih nas, imam utisak da stojimo i dalje se bavimo stvarima od kojih nam neće biti bolje. Dve moje sestre iz Štrpca su se pre četiri godine preselile u Švajcarsku jer ovde nisu videle perspektivu normalnog života“, kaže Vjosa B.
O odlasku razmišlja i Predrag, koji je pri kraju osnovnih studija. Kaže da je jedan od načina na koji razmišlja o odlasku stipendija na nekom od univerziteta u zapadnoj Evropi.
„Nažalost, mi sa Kosova nemamo prava koja imaju naši vršnjaci iz Beograda ili nekog drugog grada u Srbiji. Počevši od vize do nekih drugih problema sa kojima se suočavamo kada pokušamo da se iselimo. Još uvek nisam siguran gde ću da upišem master studije i da li ću nastaviti školovanje u Mitrovici“.
Kako sve to izgleda u očima nekoga ko nije u centru zbivanja? Pitali smo mlade Beograđane kako vide ukupnu situaciju na Kosovu, da li smo bliže normalizaciji ili nekim novim eskalacijama. Kako vide ulogu predstavnika pregovaračkih strana, odnosno političara vlasti iz Srbije i Kosova? Ako je jedan od pokazatelja kvaliteta života finansijska moć građana, lako je uporediti kvalitet života mladih na Kosovu iu Srbiji.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna plata u Srbiji u decembru 2022. godine iznosila je 84.227 dinara, odnosno 718 evra neto. Prosečna bruto plata na Kosovu u istoj godini iznosila je oko 460 evra, prema podacima Eurostata. Plate u javnom i privatnom sektoru su prilično različite.
Prema podacima Kosovske agencije za statistiku, u privatnom sektoru 2022. godine zarada je iznosila 380 evra bruto, u javnom sektoru oko 620 evra bruto. Da je to jedan od glavnih pokazatelja lošijeg života na Kosovu nego u Srbiji, gde ona živi, smatra i naša sagovornica Milica S.
„Mislim da političari aktuelne vlasti ne rade za dobrobit građana Kosova. Čini mi se da je cela kosovska priča postala ispolitizovana, da obe strane koriste kosovsko suđenje za političke poene. Posebno me brine što kvalitet života koji mladi ljudi, odnosno moja generacija imaju ovde u Srbiji, ne uživaju mladi ljudi na Kosovu jedne, druge ili treće nacionalnosti, nije bitno. Ne mislim samo na zarade koje su prilično neujednačene, već i na mogućnost putovanja, kvalitet života i dostupnost nekih stvari koje su nama mladima posebno važne“, kaže Milica S, dvadesetdevetogodišnjakinja. stari ekonomista iz Beograda.
Jelena Đušić, konceptualna umetnica iz Beograda koja trenutno studira u austrijskom gradu Lincu, smatra da je neophodna potpuna normalizacija odnosa kako bi se uspostavila ekonomska, umetnička i svaka druga saradnja na regionalnom nivou.
„Razmjena ideja i mišljenja u umjetničkim krugovima, kojima i ja pripadam, izuzetno je važna za kreativnost. Imao sam priliku da konstruktivno razgovaram, sarađujem i družim se sa kolegama sa Kosova i smatram da je to jedino prihvatljivo za obe strane, normalizacija odnosa i uspostavljanje dobrosusedskih odnosa. To nije važno samo za nas umjetnike, iako sam siguran da je učešće u kulturnim događajima poput zajedničkih izložbi, koje se danas rijetko dešavaju, važno i za umjetnost.”
Novinar Idro Seferi kaže da mladi na Kosovu nemaju mnogo perspektive, da većina ljudi planira da se odseli. Kako kaže Seferi, to se najbolje vidi po broju mladih koji pohađaju škole stranih jezika.
„Slično žive i Srbi i Albanci na Kosovu, ako izuzmemo Prištinu, gde se, zbog veličine grada, bolje živi. Ako odete u Štrpce, gde je stanovništvo mešano, vidite da svi žive lošije. Postoji inicijativa za saradnju, na primer, nedavno je jedna organizacija pozvana na multietničke radionice o pčelarstvu, poziv se odnosio i na Srbe i na Albance. To nije toliki problem kako se misli. Veći problem je nedostatak perspektive za sve.”
Seferi se slaže i da politika i cjelokupno stanje koje treba normalizirati utiče na dio mladih. Kaže da je uobičajeno da ljudi ne vide perspektivu, nezadovoljni su životom i za sve krive drugu stranu. Međutim, kako u celom regionu tako i na Kosovu, kada nema obećavajuće budućnosti stvorene zahvaljujući dobrim odnosima, jedino rešenje je odlazak u inostranstvo ako je to po procedurama moguće.
“Loš odnos političara jedne i druge strane utiče na produžavanje tranzicije, mnogi su ljuti na ono što politika proizvodi jer usporava mogućnosti razvoja posebno mladih ljudi.” Kada imate dvadesetogodišnji politički proces bez pravog fokusa da nešto promijenite u stvarnosti, a ako tome dodamo i trenutnu inflaciju, nezadovoljstvo je ogromno. Mladi profesori, novinari, nastavnici ne mogu da žive na Kosovu od svog rada jer ne mogu da pokriju osnovne troškove života. Primaju platu od 500 eura, a za život im treba hiljadu i po. Naši roditelji u Jugoslaviji su dobili stanove, ovde mladi ne mogu ni na kredit. Lako im je izračunati da će od prodaje brze hrane zaraditi više za život na Zapadu“, smatra Seferi.
Ipak, Seferi smatra da je normalizacija odnosa u budućnosti neminovna, kao i saradnja na ekonomskom, obrazovnom, kulturnom i svakom drugom nivou.
“To je neizbježno jer su potrebe ljudi takve.” Postoji ekonomska saradnja, takođe, ljudi sa Kosova dolaze u Srbiju na lečenje. Međutim, bez političkog konsenzusa ne može se postići veliki napredak kada je prisutna stigmatizacija. “Normalizaciju treba promovirati kao nešto dobro i korisno za obje strane, a ne kao nešto što bi trebalo samo spriječiti sukobe”, kaže Seferi.
Veoma mali broj proizvoda sa Kosova dostupan je potrošačima u Srbiji. Sagovornici se slažu da je upravo to ono na šta normalizacija može uticati – da ljudi ne gledaju ko proizvodi, već da li treba da kupe taj proizvod. U avgustu je najavljena i donatorska konferencija za Kosovo i Srbiju, koja bi trebalo da doprinese boljem životu i povezanosti. Postoji potreba da se poboljša infrastruktura, da se region poveže transportnim sredstvima, konkretno brza pruga Beograd-Priština-Tirana, ali i avio-linija Beograd-Priština, jer bi mladi sa Kosova lakše stigli ako žele da putuju na Zapad ili u Srbiju. I oni već putuju, samo na mnogo duže.
Od potpisivanja Briselskog sporazuma prošla je decenija. Godine 2013. potpisali su ga tadašnji premijeri Srbije i Kosova Ivica Dačić i Hašim Tači. Sporazum o kome se dosta govori sadrži 15 tačaka od kojih je okosnica sukoba u čak šest - formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO). Srpska pregovaračka strana i danas insistira na njenom formiranju, kosovska još uvek to nije ispunila. Prvi put otvoreno je, nedavno, reagovao merama i ambasador Sjednjenih Američkih Država u Srbiji Kristofer Hil, rekavši da je normalizacija odnosa neophodna i da je formiranje ZSO put do uspostavljanje dobrih odnosa.
Autor je učenik škole „Normalizacija odnosa sa susedima i mesto Srbije u svetu“.” koji je održan tokom aprila 2023. godine u Beogradu, u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, a uz finansijsku podršku Evropske unije i Ministarstva spoljnih poslova i međunarodne saradnje Republike Italije. Autor je isključivo odgovoran za sadržaj teksta i ne izražava nužno zvanične stavove Helsinškog odbora, Evropske unije i Republike Italije.
novaekonomija.rs
